Vrijeme je i da objasnim što se dogodilo prije nešto više od mjesec dana, kada sam prepala sve – uključujući i sebe
„Usred slaganja stylinga za novi broj Playboya, osjećam da nešto nije u redu. Zovem čovjeka da me pokupi i pravac doma. E tu tek započinje pravi kaos“
Kao što su mnogi od vas već primjetili, Svemogući me još nije primio u kor anđela. Možda mu se sviđa trenutna pozicije s pogledom na moj dekolte, a možda mu jednostavno nisam po ukusu pa se drži one logike – što dalje to bolje. Kako bi stare babe rekle: ‘Ne pačaj se u Svevišnjeg’, stoga bolje da prijeđem na temu. Dakle, što se dogodilo. Prije otprilike mjesec dana sam dobila primamljivu ponudu za snimanje. Kako se radi o modnoj reklami, rečeno mi je da skinem tri-četiri kilograma jer ej, ipak treba stati u odjeću. Malo sam se preračunala što sam odlučila to učiniti na „zdraviji“ način i uz svaki drugi dan salate ukomponirala manijakalno vježbanje. Da priznam kako se zaredalo uz to i tri dana u komadu lumpovanja po klubovima bez spavanja, jer se od jutra do mraka treba i raditi. Rezultat? Usred slaganja stylinga za novi broj Playboya, osjećam da nešto nije u redu. Zovem čovjeka da me pokupi i pravac doma. E tu tek započinje pravi kaos. Temperatura raste i počnem se tresti. Dolazi mi menager, tzv. zagrebački tata. Frendica stiže prva. Dočekujem je u bunilu. Buncam a vilica mi nekontrolirano poskakuje. U glavi roj misli, a ni jedne čiste. Mirna već na prvi pogled nabire svoje lijepo lice k’o skorup. ‘Isuse kako izgledaš!’ taktilno će Željko. ‘Što si očekivao? Baršun i nojevo pero?’ Psujem i gađam ga mokrim ručnicima. Jel’ to bio dim Mirnine cigarete koji je nagnao suze na njegove oči? Možda sam ipak ja pretjerala. ‘Očvrsni kožu, imaš šezdeset godina, nemaš vremena. Krepat ćeš k’o mekokožac! A ti Mirna, ako umrem, obavjesti ljude da ne misle da sam bahata pa se ne javljam.’ Mirna me samo gleda i trepće. Muk. ‘E i ostavljam ti svinjicu, uzmi ga ti za dečka. Brini se da mu bude dobro.’ Razrogačila je svoje ogromne oči i iako ne progovara ništa, znam da se sada već opasno prepala da ne umrem. Željko se uzvrpoljio k’o prdac u guzici i tlači me da moramo na hitnu. Iznenada mi se ukazuje jeziva ideja da sam ponovo prikovana za krevet. Mogu li se uopće sjetiti kako je to bilo? Panika raste i sve što znam je da moram vjerovati da ne postoji ta mogučnost. Javlja se Suza, cura koja je odgovorna za moje organe, koliko god to čudno zvučalo. Zovem mamu da ne radi nikakvih sentimentalnih problema toj frendici. ‘Nemoj još, k’o će mene zajebavati po stare dane?’ ‘Pa nije do mene!” Kur*c nije, kad forsiraš, šta ti nije pametnije malo usporiti i razvući još bar godinu, dvi?’ ‘Pa usporila sam.’ ‘Ne laži! Ajde u kur*c, jesi čula? Ne zajebav*j se, nego popij tabletu i nek te voze na hitnu. Ako ti ja i otac dođemo neš’ mrdnut’ iz kreveta i u pič*u materinu više to tvoje nespavanje i posao. I jedi kozo tvrdoglava.’ ‘Jedem.’ ‘Je, svaki drugi dan, nemoj meni sra*i. Ko da ne znam. I popij tabletu za temperaturu, i ja sam ti ih doma davala kad si bila bolesna. Smrvila bi je i ubacila u sok i u hranu. Trpala ih i sakrivala k’o dičurliji nedokaznoj!.’ ‘Molim?’ ‘Šta?’ ‘Podvaljivala si mi tablete za temperaturu?’ ‘ Ne, nego protiv temperature.’ Razvalila sam vilicu i ostala bez teksta. Ali stara očito nije, pa nastavlja: ‘Pa kad si mazga tvrdoglava, da je bilo po tvome, prije pet godina bi već izdahla.’ Još smo malo čavrljali. U nekim riječima je u pravu. Povukla sam se u Zagreb k’o otrovana mačka koja se odvuče u samoću da tako dočeka svoj kraj. Moram priznati da mi je ovaj moj ludi život zabavan i htijela bi ga zadržati pa rekoh odlučno, ali slabašnim glasičem: ‘Daj tu tabletu!’ Nema tog muškarca zbog kojeg sam prolila toliko suza koliko zbog te male ružičaste tablete.’Ako je mogao Sokrat, što nebi i ja. Mirna ti uzmi moje dizajnerske haljine. Jao kome ću sve cipele ostaviti…’ Bleblećem objesno okružena tišinom i velikim očima. Napokon ispijam tu omraženu otopinu grimaseći se k’o da me parkinson krivi. Usprkos svim mogućim vrstama protesta, od gađanja, deranja, moljenja, mušenja, prijetnji da ću krepat od samog mirisa bolnice, kapituliram. Groznica satima ne prestaje, a ja sam sve slabija što fizički što na argumentima. Ali kako bi to bilo kad bi mi putovali kao sav normalan svijet? Vozimo se u pinky fiću i samo nam fali prigodna kumba ja kumbaaa. Čisti Monty Payton. Mirna, preneražena još idejom da se od nje očekuje da bude s mojim odabranikom, šuti, Željko nervozno skakuće, a ja se vučem sporim, traljavim hodom. U čekaonici Željko zvecka ključevima, a ja vilicom. U glavi prazna poput svojih đepova. ‘Gdje mi je zdravstvena?’ Dižem se ko Nosferatu. ‘Kod mene.’ Umorno će Željko. ‘Po sedmi put u deset minuta.’ Drže me na oku ko neko razuzdano derište za koje nisi siguran što je sve kadro učiniti. Mama zove, a olakšanje što me napokon čuje se ubrzo pretvara u ljutnju: ‘Dobro jel se meni zna tko od vas tamo javiti?’ Tamo me kljukaju tabletama, a moj ogranizam koji nije popio Lekadol zadnjih 5 godina me baca s 40⁰C na 35⁰C. Pretvaram se u meduzu. Doktori se uhvatili mog srca i ne puštaju me. Rekoh zveckajući: ‘Samo mi dajte nešto za groznicu i fin. Njihov odgovor: ‘Ne’. Filozofiraju, stižu novi i sve stručniji. Blebleću. Ja opet: ‘Ne zanima me, samo hoću nešto protiv ove groznice.’ Govorim im da su nedokazni, oni pak tvrde da sam ja nedokazna. Tako u krug. Dugo je potrajalo argumentiranje i zanima li vas tko je izvukao deblji kraj? Ispotpisivala sam puste papire i oslobodila ih odgovornosti pa smo Željko, Mirna, ja i moja temperatura napokon izšetali kući u dva ujutro.
Što smo naučili iz navedenog?
1. Očito je da sam podvojena ličnost tijekom groznice, a ta osoba se teško može definirati kao simpatična
2. Nije baš pametno ne jesti ništa i pritom pretjerati vježbanjem.
3. Saznali smo da Željko i Mirna pod stresom liče na Bartonove likove.
4. Mirna može i šutjeti
5. Suzana je prava frendica i doslovno možete računati na nju da vam iskopča aparate
6. Saznala sam i da imam grob s prekrasnim pogledom i da će moji podići spomenik (ali misle da je Playboy zeko neumjesan simbol. A anđela smatraju neprikladnim. Nisu oduševljeni ni s mojim izborom fotografije na ploči)
7. Neću više lumpovati tri dana za redom, barem dva po dva
8. Nadam se da Mirna neuvjerljivo oponaša zveckanje moje vilice, jer pritom izgleda kao zadnji idiot.
9. I da me mama šopala tabletama bez mog znanja. Lijepo bome.
Foto: Foto klub Zagreb, radionica D. Tiljaka
No comments